Bjelica: Mislio sam da posle karijere neću ostati u sportu, jer bio bi pakao da treniram 12 Novica

Dugo je pokušavao Bojan Janić (39) da nagovori Novicu Bjelicu (39) da mu se pridruži u Partizanu. Želeo je mladi trener da ima produženu ruku na terenu, igrača sa mnogo iskustva koji će terati mlade da budu bolji i čoveka u koga ima bezgranično poverenje. Posle tri godine odbijanja, bivši reprezentativni srednji bloker je popustio. Prethodnog leta je stavio paraf na ugovor i upustio se u zanimljivu avanturu.

Tandem koji je nekada igrao zajedno u Zvezdi i nacionalnom timu, ove sezone uspešno preskače prepreke noseći crno-belu opremu.

„Često smo pričali na tu temu, ali ja sam bio malo skeptičan zbog povratka u srpsku odbojku. Znao sam da bi njemu značio neko stariji i mnogo sam razmišljao. Sad mogu da kažem da super sarađujemo. Pribojavao sam se malo zato što smo prijatelji, to mi je bio jedan od strahova. Dok on vodi trening, ja sam njegov igrač. Sigurno da ima malo više respekta prema mojim godinama, nekad nešto i prećuti. U principu – on je trener, ja ga slušam i pokušavam da sprovedem neke njegove zamisli. Čim završimo, mi smo prijatelji i to funkcioniše za sada“, ispričao je Novica Bjelica u razgovoru za Mozzart Sport. „Bojan napreduje s godinama, bio je veliki igrač, sad je potrebno vreme da prezupči da više ne igra, nego je samo trener. Ima dobre ideje, vidi se njegov trenerski pečat“.

Njihovo zajedničko putovanje počelo je još u osnovnoj školi.

„Krenuli smo Boki i ja da treniramo sa 13 godina. Sećam se tog perioda iz Zvezde, a uspomene su posebno vraćaju kad uđemo u neke hale gde smo igrali u tom periodu. Smeju mi se deca iz ekipe kad kažem da se vraćam u neku dvoranu posle 22 godine. Ja sam u Zvezdi Prvu ligu počeo da igram sa 17, 18 godina. Sad kad dođem u Požarevac, uđem u halu i kažem da nisam tu bio 20 godina. Oni padnu od smeha. Tad se podsetim na te neke dane, a i Boki me asocira na to vreme. Zajedno smo počeli, a sad ja mogu da kažem da zaokružujem tu neku priču“.

Neobična priča Mladena Bojovića: Dobio dete za vreme utakmice, a tokom medenog meseca promenio poziciju

Janića i Bjelicu ovog vikenda čeka ozbiljan izazov – finale Kupa Srbije u Lajkovcu u kome će se sastati sa Mladim radnikom (16.30, RTS). Istu ekipu su jednom savladali ove sezone na gostujućem terenu, a izgubili od nje na domaćem. Tim Dragana Bonića je u domaćem prvenstvu zauzeo sedmo mesto na kraju ligaškog dela, a Partizan treće.

„Oni su malo povukli ručnu u prvenstvu i ta njihova pozicija ne treba nikog da zavara. Ima mladih igrača u obe ekipe, sigurno da će se na momente praviti neka greška više. Mi ćemo biti agresivn, ući ćemo sa željom da nametnemo svoj ritam. To bi značilo dobar početni udarac, samim tim veliki rizik na servisu, što nas i krasi cele sezone“.

MN Press

Bjelica zna koliko će njegovim mlađim saigračima značiti ovaj meč.

„Generalno ovakve utakmice su važne i bez trofeja. Naravno da je svakome cilj da finalni mečevi postanu rutina. Treba osećati malu anksioznost, pogotovo dok ne počne, ali kasnije treba uživati, jer na kraju kad svedeš račune i završiš shvatiš da ne bude u karijeri mnogo takvih utakmica. Sigurno da će mladim igračima značiti i za sport, za život, za šta god...“.

Kad završe posao u Kupu, odbojkaši Partizana će se posvetiti plej-ofu. Za sada stvari idu po planu Bojana Janića...

„Da je neka normalnija liga, a ne ovako izjednačena, ja bih bio zadovoljan trećim mesto u ligi. Mi smo igrali dobro, imali neke velike pobede, ali s obzirom na to da su ekipe toliko približnog kvaliteta, ništa ne znači što smo izborili treće mesto. Počeće plej-of u kome krećemo od početka i tu je po mom mišljenju sedam ravnopravnih timova. Svako svakoga može da iznenadi. Na kraju sezone ćemo da podvučemo crtu pa da kažemo da li je bila uspešna godina ili ne“.

INTERVJU – Bojan Janić: I dalje ne verujem da se vratio Željko Obradović, za Partizan bih čistio i parket

Protivnik crno-belih u četvrtfinalu je kraljevačka Ribnica.

„Neće biti lako uopšte. Oni su nekako takmičarska ekipa, znaju svi da igraju odbojku... Biće teško i nama i njima. Vlado Petković i ja smo generacija, cimeri iz mlađih dana u reprezentaciji. Neke igrače super poznajemo. Malo su samo nepoznanica u poslednje vreme, jer su doveli Rusa na korekciji, a ja ih od tada nisam gledao. On je snažan, beskompromisno udara. Imaju igrače koji su tehnički obučeni, poput Todorovića. Biće zanimljivo... Zvezda možda ima lakši posao na papiru protiv Takova, a mislim da će ostali dueli biti veoma neizvesni“.

Od početka sezone Bjelica se trudi da mlađim igračima olakša posao, da im da pravi savet i da im bude tu kao podrška.

„Juče sam vozio Dopuđa u školu, on je godište mog najstarijeg sina. Pokušavam da razgovaram sa njima, ali ne želim da budem onaj matori namćor koji priča kako je drugačije bilo u njegovo vreme. Gledam da izbegnem tu zamku. Valjda me gotive... Ako uspem da im malo pomognem – super. Ako ne – ceniće me više kasnije kada budu stariji kao ja. Treba da znaju da ne vidim konkurenciju u njima, ne zato što sam ja superioran, već zato što ih doživljavam kao decu. Želim im sve najbolje, imaju potencijal, smao je pitanje koliko su današnje generacije zainteresovane za sport, jer imaju mnogo više izbora“.

MN Press

Svestan je Novica i kao roditelj i kao igrač, da su se vremena značajno promenila.

„Dolaze drugačije generacije. I tek će se menjati, ne mora da znači da je to nešto loše. Oni imaju mnogo izbora šta će da rade, sve se dešava mnogo brže, pitanje je da li žele da se posvete 100 odsto sportskoj karijeri. Možda i ne treba, možda je bila greška starijih generacija što su previše bile okrenute samo jednoj stvari. Ko će ga znati...“.

On je bio potpuno posvećen odbojkaškoj karijeri i to mu se isplatilo. Prešao je put od Crvene zvezde, preko Budućnosti, Latine, Pjaćence, Sislija, Rome, Fenerbahčea, Minasa, Budvanske rivijere, Al Džaiša, Poatjea, Ahmadabad Defendersa, PAOK-a do Partizana.

„Sigurno da su ostale neke stvari koje bih voleo da ostvarim, ali generalno sam zadovoljan. Mora tu da se namesti i zdravlje, genetika... Bilo je igrača koji su ostali nesnađeni, jer se nisu razvijali u drugim smerovima. Ja ništa ne bih menjao“.

Lepe uspomene mu se javljaju kada pomisli na plavi dres i najveća reprezentativna takmičenja.

„Mlad sam se povukao iz nacionalnog tima, imao sam 26 godina. Ali svakako je to bila lepa priča. Mi smo svi odrastali na tom zlatu iz Sidneja, tako smo se i formirali kao ljudi. Svi smo sanjali taj san. Drago mi je što sam bio član reprezentacije i što sam upoznao te ljude, starije i mlađe, jer sam ja ta neka među generacija. To su sve dobri ljudi sa velikim karijerama“.

Posebne trenutke na klupskoj sceni proživeo je u Italiji.

„Tamo sam proveo osam godina, za mene je Italija fantastična zemlja, jer su ljudi pitomiji i civilizovaniji od nas, a opet nisu hladni zapadnjaci. Blizu je, klima je super, prijalo mi je baš... Upoznao sma ljude različitih kultura i mentaliteta. Ukapiraš onda da smo svi različiti, a u suštini isti – svi istu muku mučimo. Kad pogledam samo odbojku, sigurno da je tada bio vrhunac doći u tu ligu. Rusija je imala nekoliko moćnih klubova, Turska nije postojala, Poljska je bila na nekom početku, stvarno je bilo „vau“ igrati u Italiji. Meni je to bio san, hteo sam da probam, pa ako prođe – prođe. Sad je već malo drugačije čini mi se da je kvalitet raspoređeniji, što se vidi po evropskim takmičenjima“.

Sve je spremno za odbojkaški spektakl u Lajkovcu: Karte rasprodate, ekipe motivisane!

Dok je pravio velike stvari u prvenstvu Italije i radovao se trofejima, nije sanjao da će i za 15ak godina igrati profesionalno odbojku.

„Ne može to da se planira. Znate da kažu čovek planira, a bog se smeje. Kao što tehnologija napreduje, tako uzlaznom putanjom ide i to održavanje tela. Iako ja nisam specijalno veliki radnik, jasno je da se granice pomeraju. Nekad su ljudi prestajali da budu treneri sa 40 godina, a sad još igraju. Dok uživam da se nadigravam – biću igrač. I dalje mi je zabavno, volim odbojku i što ne bih i dalje bio tu. Ume trening da bude naporan, pogotovo ovi koji nemaju mnogo veze sa nadigravanjem, ali to je deo odbojke. Da bi došlo do utakmice, mora da se prođe i to“.

I dalje Novica ne zna šta će kada bude okončao igračku priču.

„Uvek sam mislio da neću ostati u sportu, jer sam zamišljao kako treniram 12 Novica i to bio bio pakao. Sad mi se polako razmišljanje menja. Možda i ostanem u sportu u nekoj ulozi, baš trenutno nemam predstavu“.

Dok razmišlja šta će posle, posvećen je sinovima koji uspešno prave prve ozbiljnije košarkaške korake.

„Biće ogromni, imaju dobre predispozicije, na njima je sve... Videćemo koliko se budu posvetili. Treba da uživaju, to je glavno. Pokušavam da budem onaj roditelj koji se ne nameće, a vidim da je teško ostati imun. Mogu da zamislim kako je roditeljima koji nisu bili u sportu. Stariji mi ne da da ga gledam, a mlađi obožava kada dođem. S obzirom na to da sam iz mekšeg sporta, nije mi lako kada gledam kako se mlate na košarci. Polu uživam, nisam opušten. Zaleću se, udaraju, malo je lakše nego rukomet...“.

MN Press

Kako godine prolaze tako je sve manje dečaka na odbojkaškom treningu. Većina se okreće nekim drugim sportovima.

„Ako bih pokušao da pronađem razlog za to kao roditelj rekao bih da je logistika u pitanju. Ja jesam zaljubljen u košarku i volim kontakt, ali nije to bilo presudno da ih upišem na taj sport. Niti sam gledao neku perspektivu. Prosto više je školica, više termina, bliže je... Čini mi se da kod muške odbojke nema baš sigurnosti, a to je važno za roditelje. Nema dovoljno klubova, čudni su termini, moraš daleko da ih vodiš i onda je komplikovano. Nažalost sve manje dečaka se odlučuje za odbojku, a košarka je svakako u naletu“.

Bjelica je poznat kao veoma temperamentan igrač, pa se nekad ne uklapa u mirnoću odbojke.

„Ne bih da ispadnem kao neki grubijan, ne nedostaje mi da se mlatim, jer uvek postoji džak da se sve to nadoknadi. Ali, nekako je odbojka previše džentlmenski sport. Previše nekih pravila poput – ne sme crni đon jer ostavlja tragove, mora bela čarapa, nema prljavih reči, uvuci majicu, stani mirno... Nekad se pati previše od pravila, kao da smo na nekom Vimbldonu. To ume da zasmeta“, zaključio je Novica Bjelica.

PIŠE: Miljana ROGAČ